Прєклады | Prěklady
Тут сут моје прєклады поем од разных авторов, сортоване по језыкам. | Tut sut moje prěklady poem od raznyh avtorov, sortovane po jezykam.
🇬🇧 Англијскы | Anglijsky 🇬🇧
Burns Robert. Comin’ thro’ the rye | Бјорнс Роберт. Идучи скроз раж | Bjorns Robert. Iduči skroz raž
Keats John. On the Grasshopper and Cricket | Китс Джон. Пољны коник и сврчек | Kits Džon. Poljny konik i svrček
Yorkston James. Molly Malone | Джејмс Јоркстон. Молли Малоун | Džejms Jorkston. Molli Maloun
🇧🇬 Булгарскы | Bulgarsky 🇧🇬
Вазов Иван. Къпината | Вазов Иван. Јежина | Vazov Ivan. Ježina
Лемковскы | Lemkovsky
🇵🇱 Пољскы | Poljsky 🇵🇱
Kondratowicz Ludwik. Piosnka wieśniaczki litewskiej | Кондратович Људвик. Пєсничка литовској сељанкы | Kondratovič Ljudvik. Pěsnička litovskoj seljanky
Leśmian Bolesław. Taka cisza w ogrodzie | Лешмјан Болеслав. Така тишина во саду | Lešmjan Boleslav. Taka tišina vo sadu
Leśmian Bolesław. W malinowym chruśniaku | Лешмјан Болеслав. Во малиновој гушчи | Lešmjan Boleslav. Vo malinovoj gušči
🇷🇺 Русскы | Russky 🇷🇺
Лермонтов М.Ю. Солнце | Лермонтов М.Ју. Солнце | Lermontov M.Ju. Solnce
Майков А.Н. «Новая, светлая звездочка…» | Мајков А.Н. «Нова, свєтла звєздка нєкогда…» | Majkov A.N. «Nova, světla zvězdka někogda…»
Маяковский В.В. Прощанье | Мајаковскы В.В. Прошчанје | Majakovsky V.V. Proščanje
Пушкин А.С. Друзьям | Пушкин А.С. Пријатељам | Puškin A.S. Prijateljam
Пушкин A.C. «Я вас любил…» | Пушкин А.С. «Ја вас љубил…» | Puškin A.S. «Ja vas ljubil…»
Тургенев И.С. «Утро туманное…» | Тургенев И.С. «Утро јест сиво…» | Turgenev I.S. «Utro jest sivo…»
Цветаева М.И. Август | Цветајева М.И. Август | Cvetajeva M.I. Avgust
🇸🇮 Словенскы | Slovensky 🇸🇮
Prešeren France. O, Vrba! | Прешерен Франце. О, Врбо! | Prešeren France. O, Vrbo!
Rob Ivan. Le še eno pomlad | Роб Иван. Само јешче једну весну | Rob Ivan. Samo ješče jednu vesnu
Rob Ivan. Stari Pegaz | Роб Иван. Стары Пегас | Rob Ivan. Stary Pegas
🇷🇸 Србскы | Srbsky 🇷🇸
Караџић В.С. Риба и дјевојка | Караджич В.С. Рыба и дєвчина | Karadžič V.S. Ryba i děvčina
Радичевић Бранко. Девојка на студенцу | Радичевич Бранко. Дєвчина при студњи | Radičevič Branko. Děvčina pri studnji
🇭🇷 Хрватскы | Hrvatsky 🇭🇷
🇨🇿 Чешскы | Češsky 🇨🇿
Frič Josef Václav. Dudák | Фрич Јосеф Вацлав. Дудар | Frič Josef Vaclav. Dudar
| Burns Robert (in English) | Bjorns Robert (na anglijskom) | Кирилична версија | Kirilična versija | Латинична версија | Latinična versija |
| Comin thro’ the rye Comin thro’ the rye, poor body, Comin thro’ the rye, She draigl’t a’ her petticoatie, Comin thro’ the rye. Oh Jenny’s a’ weet poor body, Jenny’s seldom dry; She draigl’t a’ her petticoatie, Comin thro’ the rye. Gin a body meet a body Comin thro’ the rye, Gin a body kiss a body Need a body cry. Gin a body meet a body Comin thro’ the glen; Gin a body kiss a body Need the warld ken! 1796 | Идучи скроз раж В пољу мокнула нешчестна, Когда житом шла: Сукнје мазала та мєстна — Дженни то была. Снова видим путем скрытым Чрєз милы пејзаж; Дженни опет иде житом — Краде се скроз раж. Јестли кто стрєча нєкого, Идучи скроз раж; Поцєлује једин того, Ты молчи как страж! Когда видиш младых двоје, Идучих на дол: Јест то тајна тых обојих — Стрєче ореол. 2026 | Iduči skroz raž V polju moknula neščestna, Kogda žitom šla: Suknje mazala ta městna — Dženni to byla. Snova vidim putem skrytym Črěz mily pejzaž; Dženni opet ide žitom — Krade se skroz raž. Jestli kto strěča někogo, Iduči skroz raž; Pocěluje jedin togo, Ty molči kak straž! Kogda vidiš mladyh dvoje, Idučih na dol: Jest to tajna tyh obojih — Strěče oreol. 2026 |
| John Keats (in English) | Džon Kits (na anglijskom) | Кирилична версија | Kirilična versija | Латинична версија | Latinična versija |
|
On the Grasshopper and Cricket The Poetry of earth is never dead: When all the birds are faint with the hot sun, And hide in cooling trees, a voice will run From hedge to hedge about the new-mown mead; That is the Grasshopper’s — he takes the lead In summer luxury, — he has never done With his delights; for when tired out with fun He rests at ease beneath some pleasant weed. The poetry of earth is ceasing never: On a lone winter evening, when the frost Has wrought a silence, from the stove there shrills The Cricket’s song, in warmth increasing ever, And seems to one in drowsiness half lost, The Grasshopper’s among some grassy hills. 1816 |
Пољны коник и сврчек Поезија Земје не може умрєти: Под солнечным жаром ослабєне птице На дрєвах добудут прохлады честице, И в травах пєсенка почина летєти — То пољны коник нам хче припомнєти, Же лєтнја забава не има границе; А когда набави се, как в гостиници, Оддыха под листом — хче жар одолєти. Поезија Земје не буде прєстати: Нєкогда од вечера мразом трєскучим Земја буде стискнута, сврчка сујита Напєвом из печи почина бежати, И нєкто дрємливы буде почути Пєванје коника пољного в житах. 2026 |
Poljny konik i svrček Poezija Zemje ne može umrěti: Pod solnečnym žarom oslaběne ptice Na drěvah dobudut prohlady čestice, I v travah pěsenka počina letěti — To poljny konik nam hče pripomněti, Že lětnja zabava ne ima granice; A kogda nabavi se, kak v gostinici, Oddyha pod listom — hče žar odolěti. Poezija Zemje ne bude prěstati: Někogda od večera mrazom trěskučim Zemja bude stisknuta, svrčka sujita Napěvom iz peči počina bežati, I někto drěmlivy bude počuti Pěvanje konika poljnogo v žitah. 2026 |
| James Yorkston (in English) | Džejms Jorkston (na anglijskom) | Кирилична версија | Kirilična versija | Латинична версија | Latinična versija |
| Molly Malone In Dublin’s fair city, Where the girls are so pretty, I first set my eyes On sweet Molly Malone, As she wheeled her wheel-barrow, Through streets broad and narrow, Crying, "Cockles and mussels, alive, alive, oh!" "Alive, alive, oh, Alive, alive, oh", Crying, "Cockles and mussels, alive, alive, oh!" She was a fishmonger, And sure ’twas no wonder, For so were her father And mother before. And they each wheeled their barrow, Through streets broad and narrow, Crying, "Cockles and mussels, alive, alive, oh!" She died of a fever, And no one could save her, And that was the end Of sweet Molly Malone. Now her ghost wheels her barrow, Through streets broad and narrow, Crying, "Cockles and mussels, alive, alive, oh!" attr. 1884 |
Молли Малоун Ја в Дублину былом, Кде дєвы сут миле Увидєл ја јесм Прєкрасну Малоун. Свој возок пхала И всекде кричала: «Сут мидије живе и меккотєли!» «Живе, живе, о, Живе, живе, о, Сут мидије живе и меккотєли!» Рыбу продавала, Как мати завєчала И давно покојны Јеј отец Малоун. Возок они пхали И всекде кричали: «Сут мидије живе и меккотєли!» Но раз јединачка Добыла горечку, И скоро умрєла Та Молли Малоун. А днес само тєњ Кричи всакы дењ: «Сут мидије живе и меккотєли!» 2026 |
Molli Maloun Ja v Dublinu bylom, Kde děvy sut mile Uviděl ja jesm Prěkrasnu Maloun. Svoj vozok phala I vsekde kričala: «Sut midije žive i mekkotěli!» «Žive, žive, o, Žive, žive, o, Sut midije žive i mekkotěli!» Rybu prodavala, Kak mati zavěčala I davno pokojny Jej otec Maloun. Vozok oni phali I vsekde kričali: «Sut midije žive i mekkotěli!» No raz jedinačka Dobyla gorečku, I skoro umrěla Ta Molli Maloun. A dnes samo těnj Kriči vsaky denj: «Sut midije žive i mekkotěli!» 2026 |
| Иван Вазов (на български език) | Ivan Vazov (na bulgarskom) | Кирилична версија | Kirilična versija | Латинична версија | Latinična versija |
| Къпината Отишло моме напето смин да сбира на полето. Лудо младо го спогони, моме бяга, цвете рони. Че отде се взе къпина, та му ризата запина. Лудо младо се провикна: „Дръж, къпино, доде стигна тебе ще да е фалбата, моя ще да е момата!“ 1880 | Јежина Дєва иде в поље јасно — Сухоцвєт сбирати красны. А за њеју хлапец гони, Дєва бєжи, цвєты рони. Разом јави се јежина, И припина јеј тканину. Младец јуны кричи гласно: «Просим, држи ју тутчасно, Ты добудеш декованје, Ја — с дєвчиноју стрєчанје!» 2026 | Ježina Děva ide v polje jasno — Suhocvět sbirati krasny. A za njeju hlapec goni, Děva běži, cvěty roni. Razom javi se ježina, I pripina jej tkaninu. Mladec juny kriči glasno: «Prosim, drži ju tutčasno, Ty dobudeš dekovanje, Ja — s děvčinoju strěčanje!» 2026 |
| Lemkovska ľudova piseň (po lemkovsky) | Lemkovska narodna pěsnja (na lemkovskom) | Кирилична версија | Kirilična versija | Латинична версија | Latinična versija |
* * * Sama ja fazuľu sadzila, sama ju poľivac chodzila, žebi ľudze znaľi, že robim, že ja sebe doma ňešedzim. Sama ja jablučka zbirala, sama jich do bečki davala, naj jablučko hňije, naj kišňe, ja z ňoho paľenku vicišňem. Sama ja konope cahala, sama ho do vodi mačala, vidziš, mili frajir, že robim, že ja sebe doma ňešedzim. | * * * Јесм ја фасољу садила, Јесм поливати ходила, Же бы људи знали, се трудим, Же ја собє в дому не сєдим. Јесм ја јаблочка сбирала, Јесм јих до бочкы давала, Да јаблочко гније, да кысне: Буде самогонка у мене. Јесм ја конопју тегала, Јесм ју во водє мочила, Видиш, милы хлапче, се трудим, Же ја собє в дому не сєдим. 2026 | * * * Jesm ja fasolju sadila, Jesm polivati hodila, Že by ljudi znali, se trudim, Že ja sobě v domu ne sědim. Jesm ja jabločka sbirala, Jesm jih do bočky davala, Da jabločko gnije, da kysne: Bude samogonka u mene. Jesm ja konopju tegala, Jesm ju vo vodě močila, Vidiš, mily hlapče, se trudim, Že ja sobě v domu ne sědim. 2026 |
| Ludwik Kondratowicz (Władysław Syrokomla) (po polsku) | Ljudvik Kondratovič (Vladislav Syrokomla) (na poljskom) | Кирилична версија | Kirilična versija | Латинична версија | Latinična versija |
| Piosnka wieśniaczki litewskiej Kiedy smutno roję, Kiedy cierpię wiele, Gorzkie dumki moje, Z kim ja was podzielę? Któż mój ból uleczy?… Próżno głos swój trudzę: Zimny ród człowieczy Na boleści cudze. Czy się matce zwierzę? Lękam się jej złości… Powiem siostrze szczerze — Siostra pozazdrości… Brat nie pojmie rzeczy… Próżno głos mój trudzę: Zimny ród człowieczy Na boleści cudze. Gdy mi duch upada, Kiedy łza się leje, Sąsiadka ogada, A sąsiad ośmieje. Któż się śmiać zaprzeczy? Próżno głos mój trudzę: Zimny ród człowieczy Na boleści cudze. Luby mój, jedyny, Cała ma otucha; On dumkę dziewczyny Zrozumie, wysłucha! On mój ból uleczy, Głosu nie utrudzę… Zimny ród człowieczy Na boleści cudze. 1859 | Пєсничка литовској сељанкы Когда силно ми је смутно, Когда трпим ја прємного, Мысљи горке абсолутно Смогу донести до кого? Кто же бољ тежкы излєчи?.. Само праздно глас свој труджу: Равнодушно род чловєчји Огледаје тугу чуджу. Чи се матери довєрим? Стане зло на то гледєти… С сестроју не слицемєрим — Буде сестра завидєти… Брат не појме моје рєчи… Само праздно глас мој труджу: Равнодушно род чловєчји Огледаје тугу чуджу. Когда цєлком дух мој пада, Солзы саме себе лијут, Ме сусєди изненада Оговорет и изсмєјут — Сут вокруг прєзрєне вєчи. Само праздно глас мој труджу: Равнодушно род чловєчји Огледаје тугу чуджу. Само љубы мој, једины, Јест опора, и, радєје, Само он мысљи дєвчины Изслушаје, сразумєје! Мој цвилечи бољ излєчи, Выше глас свој ја не труджу… Равнодушно род чловєчји Огледаје тугу чуджу. 2026 | Pěsnička litovskoj seljanky Kogda silno mi je smutno, Kogda trpim ja prěmnogo, Myslji gorke absolutno Smogu donesti do kogo? Kto že bolj težky izlěči?.. Samo prazdno glas svoj trudžu: Ravnodušno rod člověčji Ogledaje tugu čudžu. Či se materi dověrim? Stane zlo na to gleděti… S sestroju ne sliceměrim — Bude sestra zaviděti… Brat ne pojme moje rěči… Samo prazdno glas moj trudžu: Ravnodušno rod člověčji Ogledaje tugu čudžu. Kogda cělkom duh moj pada, Solzy same sebe lijut, Me susědi iznenada Ogovoret i izsmějut — Sut vokrug prězrěne věči. Samo prazdno glas moj trudžu: Ravnodušno rod člověčji Ogledaje tugu čudžu. Samo ljuby moj, jediny, Jest opora, i, raděje, Samo on myslji děvčiny Izslušaje, srazuměje! Moj cvileči bolj izlěči, Vyše glas svoj ja ne trudžu… Ravnodušno rod člověčji Ogledaje tugu čudžu. 2026 |
| Leśmian Bolesław (po polsku) | Lešmjan Boleslav (na poljskom) | Кирилична версија | Kirilična versija | Латинична версија | Latinična versija |
* * * Taka cisza w ogrodzie, że się jej nie oprze Żaden szelest, co chętnie taje w niej i ginie. Czerwieniata wiewiórka skacze po sośninie, Żółty motyl się chwieje na złotawym koprze. Z własnej woli, ze śpiewnym u celu łoskotem Z jabłoni na murawę spada jabłko białe, Łamiąc w drodze kolejno gałęzie spróchniałe, Co w ślad za niem — spóźnione — opadają potem. Chwytasz owoc, zanurzasz w nim zęby na zwiady I podajesz mym ustom z miłosnym pośpiechem, A ja gryzę i chłonę twoich zębów ślady, Zębów, które niezwłocznie odsłaniasz ze śmiechem. 1920 |
* * * В саду тишју на полно, какобы залитом, Кде охотно всакы шум таје, пропадаје, Брзо руда веверица по соснє скакаје, Жолты мотыљ хвєје на копру златовитом. Самовољно, со звучным у цєља грохотом Од јаблањи на траву јаблоко спадаје, Вєтвы старе, прогнивше на путу ламаје, А за њим — запозднєле — опадајут потом. Плод хваташ и погружаш зубы на извєды, Подаваш мојим устам с љубовным поспєхом, А ја грызу и впивам твојих зубов слєды, Зубов, кторе ты смєста обнажаш со смєхом. 2026 |
* * * V sadu tišju na polno, kakoby zalitom, Kde ohotno vsaky šum taje, propadaje, Brzo ruda veverica po sosně skakaje, Žolty motylj hvěje na kopru zlatovitom. Samovoljno, so zvučnym u cělja grohotom Od jablanji na travu jabloko spadaje, Větvy stare, prognivše na putu lamaje, A za njim — zapozdněle — opadajut potom. Plod hvataš i pogružaš zuby na izvědy, Podavaš mojim ustam s ljubovnym pospěhom, A ja gryzu i vpivam tvojih zubov slědy, Zubov, ktore ty směsta obnažaš so směhom. 2026 |
| Leśmian Bolesław (po polsku) | Lešmjan Boleslav (na poljskom) | Кирилична версија | Kirilična versija | Латинична версија | Latinična versija |
| W malinowym chruśniaku W malinowym chruśniaku, przed ciekawych wzrokiem Zapodziani po głowy, przez długie godziny Zrywaliśmy przybyłe tej nocy maliny. Palce miałaś na oślep skrwawione ich sokiem. Bąk złośnik huczał basem, jakby straszył kwiaty, Rdzawe guzy na słońcu wygrzewał liść chory, Złachmaniałych pajęczyn skrzyły się wisiory I szedł tyłem na grzbiecie jakiś żuk kosmaty. Duszno było od malin, któreś, szepcząc, rwała, A szept nasz tylko wówczas nacichał w ich woni, Gdym wargami wygarniał z podanej mi dłoni Owoce, przepojone wonią twego ciała. I stały się maliny narzędziem pieszczoty Tej pierwszej, tej zdziwionej, która w całym niebie Nie zna innych upojeń, oprócz samej siebie, I chce się wciąż powtarzać dla własnej dziwoty. I nie wiem, jak się stało, w którym okamgnieniu, Żeś dotknęła mi wargą spoconego czoła, Porwałem twoje dłonie — oddałaś w skupieniu, A chruśniak malinowy trwał wciąż dookoła. 1920 |
Во малиновој гушчи Во малиновој гушчи, скрывајеми цєлком Од погледов пытливых, скроз долге часины Јесмо рвали прибывше тој ночју малины. Ты имєла прсты вслєпо скрвавјене јих соком. Цвєты жужанјем страшил чмељ-врчун главаты, Лист на солнцу нарасты грєл, да бы лєчити, Од изтлєвших павучин блєскали сут нити, И шел там задом напрєд једин жук косматы. Душно было од малин, кторе, шепча, рвала, Нарастал тој аромат в тиши чарованој, Плоды губами ја брал с длањи ми поданој, А на јагодах твоја сладкост се остала. И стали те малины орудјем нєжности — Тој првој, тој удивјеној, она в небесном саду, Покромє самој себе, не зна другу насладу, И хче се повтарјати дља властној дивности. И не вєм, как се стало, в ктором мигу ока, Ты ткнула ми устами спотєвшего чела, А гушча малинова трвала се широко: Схватил ја твоје длањи — јих молчно оддала. 2026 |
Vo malinovoj gušči Vo malinovoj gušči, skryvajemi cělkom Od pogledov pytlivyh, skroz dolge časiny Jesmo rvali pribyvše toj nočju maliny. Ty iměla prsty vslěpo skrvavjene jih sokom. Cvěty žužanjem strašil čmelj-vrčun glavaty, List na solncu narasty grěl, da by lěčiti, Od iztlěvših pavučin blěskali sut niti, I šel tam zadom naprěd jedin žuk kosmaty. Dušno bylo od malin, ktore, šepča, rvala, Narastal toj aromat v tiši čarovanoj, Plody gubami ja bral s dlanji mi podanoj, A na jagodah tvoja sladkost se ostala. I stali te maliny orudjem něžnosti — Toj prvoj, toj udivjenoj, ona v nebesnom sadu, Pokromě samoj sebe, ne zna drugu nasladu, I hče se povtarjati dlja vlastnoj divnosti. I ne věm, kak se stalo, v ktorom migu oka, Ty tknula mi ustami spotěvšego čela, A gušča malinova trvala se široko: Shvatil ja tvoje dlanji — jih molčno oddala. 2026 |
| Лермонтов М.Ю. (на русском) | Lermontov M.Ju. (na russkom) | Кирилична версија | Kirilična versija | Латинична версија | Latinična versija |
| Солнце Как солнце зимнее прекрасно, Когда, бродя меж серых туч, На белые снега напрасно Оно кидает слабый луч! Так, точно дева молодая, Твой образ предо мной блестит; Но взор твой, счастье обещая, Мою ли душу оживит? 1832 | Солнце Как солнце зимово је красно, Ходечи меджу сивых хмар, На снєгы бєле тако праздно Оно метаје слабы жар! Прєд мноју твој, дєвчино млада, Облик блєскајучи стоји; А твој поглед — зарок наслады, Моју ли душу оживи? 2025 | Solnce Kak solnce zimovo je krasno, Hodeči medžu sivyh hmar, Na sněgy běle tako prazdno Ono metaje slaby žar! Prěd mnoju tvoj, děvčino mlada, Oblik blěskajuči stoji; A tvoj pogled — zarok naslady, Moju li dušu oživi? 2025 |
| Майков А.Н. (на русском) | Majkov A.N. (na russkom) | Кирилична версија | Kirilična versija | Латинична версија | Latinična versija |
* * * Новая, светлая звездочка В сумрак души моей глянула! Это она, моя девочка! В глазках ее уже светится Нечто бессмертное, вечное, Нечто, сквозь мир сей вещественный Дальше и глубже глядящее… 1856 |
* * * Нова, свєтла звєздка нєкогда В сумрак душе мојеј гледнула! Она то јест, моја дєвчинка! Во очках јеј уже се свєти Нєчто безсмртно и нєчто вєчно, Нєчто, наскроз свєт наш тєлесны Даље, глубше там гледајуче… 2026 |
* * * Nova, světla zvězdka někogda V sumrak duše mojej glednula! Ona to jest, moja děvčinka! Vo očkah jej uže se světi Něčto bezsmrtno i něčto věčno, Něčto, naskroz svět naš tělesny Dalje, glubše tam gledajuče… 2026 |
| Маяковский В.В. (на русском) | Majakovsky V.V. (na russkom) | Кирилична версија | Kirilična versija | Латинична версија | Latinična versija |
ПрощаньеВ авто, последний франк разменяв. — В котором часу на Марсель? — Париж бежит, провожая меня, Во всей невозможной красе. Подступай к глазам, разлуки жижа, Сердце мне сантиментальностью расквась! Я хотел бы жить и умереть в Париже, Если б не было такой земли — Москва. 1925 |
Прошчанје
В авту,
послєдны франк размєњајучи:
— В часинє какој на Марсеј? —
Париж
бєжи,
мене проваджајучи,
Во всеј
неможливој красє.
Подступај
к очам,
разлукы течност,
Срдце сечи
сентиментами
на два!
Ја бых жил
в Парижу
вєчност,
Ако
не егзистовала бы
Москва.
2026 |
Proščanje
V avtu,
poslědny frank razměnjajuči:
— V časině kakoj na Marsej? —
Pariž
běži,
mene provadžajuči,
Vo vsej
nemožlivoj krasě.
Podstupaj
k očam,
razluky tečnost,
Srdce seči
sentimentami
na dva!
Ja byh žil
v Parižu
věčnost,
Ako
ne egzistovala by
Moskva.
2026 |
| Пушкин А.С. (на русском) | Puškin A.S. (na russkom) | Кирилична версија | Kirilična versija | Латинична версија | Latinična versija |
| Друзьям Богами вам ещё даны Златые дни, златые ночи, И томных дев устремлены На вас внимательные очи. Играйте, пойте, о друзья! Утратьте вечер скоротечный; И вашей радости беспечной Сквозь слёзы улыбнуся я. 1816 | Пријатељам Богами дароване вам И злате дни, и злате ночи, И очи задумливых дам Гледет чутливо в ваше очи. Играјте, другари, пока Не одшел вечер скоротечны! И вашеј радости безпечној Скроз солзы усмєхну се ја. 2026 | Prijateljam Bogami darovane vam I zlate dni, i zlate noči, I oči zadumlivyh dam Gledet čutlivo v vaše oči. Igrajte, drugari, poka Ne odšel večer skorotečny! I vašej radosti bezpečnoj Skroz solzy usměhnu se ja. 2026 |
| Пушкин А.С. (на русском) | Puškin A.S. (na russkom) | Кирилична версија | Kirilična versija | Латинична версија | Latinična versija |
* * * Я вас любил: любовь ещё, быть может, В душе моей угасла не совсем; Но пусть она вас больше не тревожит; Я не хочу печалить вас ничем. Я вас любил безмолвно, безнадежно, То робостью, то ревностью томим; Я вас любил так искренно, так нежно, Как дай вам Бог любимой быть другим. 1829 |
* * * Ја вас љубил, и љубов јешче може, В души мојеј замрла не совсим; Нехај она вас выше не тревожи; Не хочем ја тужити вас ничим. Безмолвно ја љубил и брєжно, Несмєлы и ревнивы јесм был; Срдечно вас љубил и нєжно, Же дај вам Бог, бы ины так љубил. 2025 |
* * * Ja vas ljubil, i ljubov ješče može, V duši mojej zamrla ne sovsim; Nehaj ona vas vyše ne trevoži; Ne hočem ja tužiti vas ničim. Bezmolvno ja ljubil i brěžno, Nesměly i revnivy jesm byl; Srdečno vas ljubil i něžno, Že daj vam Bog, by iny tak ljubil. 2025 |
| Тургенев И.С. (на русском) | Turgenev I.S. (na russkom) | Кирилична версија | Kirilična versija | Латинична версија | Latinična versija |
* * * Утро туманное, утро седое, Нивы печальные, снегом покрытые, Нехотя вспомнишь и время былое, Вспомнишь и лица, давно позабытые. Вспомнишь обильные страстные речи, Взгляды, так жадно, так робко ловимые, Первые встречи, последние встречи, Тихого голоса звуки любимые. Вспомнишь разлуку с улыбкою странной, Многое вспомнишь родное далекое, Слушая ропот колес непрестанный, Глядя задумчиво в небо широкое. 1843 |
* * * Утро јест сиво, утро јест мглисто, Нивы сут смутне, снєгом покрыте, И мимовољно возпомниш, заисто, Лица минуле, од давна забыте. Собє припомниш ты жарке рєчи, Страстно, несмєло погледы ловиме, Прве сустрєче, послєднје сустрєче, Тихого гласа звуки љубиме. Разлуку припомниш с усмєхом чудным, Много, что родно јест и далеко, И со роптанјем колес прєнудным, Гледаш задумливо в небо широко. 2026 |
* * * Utro jest sivo, utro jest mglisto, Nivy sut smutne, sněgom pokryte, I mimovoljno vozpomniš, zaisto, Lica minule, od davna zabyte. Sobě pripomniš ty žarke rěči, Strastno, nesmělo pogledy lovime, Prve sustrěče, poslědnje sustrěče, Tihogo glasa zvuki ljubime. Razluku pripomniš s usměhom čudnym, Mnogo, čto rodno jest i daleko, I so roptanjem koles prěnudnym, Gledaš zadumlivo v nebo široko. 2026 |
| Цветаева М.И. (на русском) | Cvetajeva M.I. (na russkom) | Кирилична версија | Kirilična versija | Латинична версија | Latinična versija |
| Август Август — астры, Август — звезды, Август — грозди Винограда и рябины Ржавой — август! Полновесным, благосклонным Яблоком своим имперским, Как дитя, играешь, август. Как ладонью, гладишь сердце Именем своим имперским: Август! — Сердце! Месяц поздних поцелуев, Поздних роз и молний поздних! Ливней звездных — Август! — Месяц Ливней звездных! 1917 | Август Август — астры, Август — звєзды, Август — грозде Винограда, јеребины Рджавој — август! Полнотежным, благосклонным Јаблоком својим имперскым, Как дєте, играјеш, август. Како дланју, гладиш срдце Именем својим имперскым: Август! — Срдце! Мєсец поздных поцєлунков, Поздных роз, блєскавиц поздных! Дождев звєздных — Август! — Мєсец Дождев звєздных! 2026 | Avgust Avgust — astry, Avgust — zvězdy, Avgust — grozde Vinograda, jerebiny Rdžavoj — avgust! Polnotežnym, blagosklonnym Jablokom svojim imperskym, Kak děte, igraješ, avgust. Kako dlanju, gladiš srdce Imenem svojim imperskym: Avgust! — Srdce! Měsec pozdnyh pocělunkov, Pozdnyh roz, blěskavic pozdnyh! Doždev zvězdnyh — Avgust! — Měsec Doždev zvězdnyh! 2026 |
| France Prešeren (v slovenščini) | France Prešeren (na slovenečskom) | Кирилична версија | Kirilična versija | Латинична версија | Latinična versija |
| O, Vrba! O, Vrba! srečna, draga vas domača, Kjer hiša mojega stoji očeta; De b’ uka žeja me iz tvojga svéta Speljala ne bila, goljfiva kača! Ne vedel bi, kako se v strup prebrača Vse, kar srce si sladkega obeta; Mi ne bila bi vera v sebe vzeta, Ne bil viharjov nótranjih b’ igrača! Zvestó srce in delavno ročico Za doto, ki je nima miljonarka, Bi bil dobil z izvoljeno devico; Mi mirno plavala bi moja barka, Pred ognjam dom, pred točo mi pšenico Bi bližnji sosed vároval — svet’ Marka. 1832 | О, Врбо! О, Врбо! Јеси село родинно и шчестливо, Кде дом отца стоји, как арка из завєта; Ах, јестли бы охота до наукы свєта Не призвала мој ум, как гадина фалшиво! Не знал бых ја, же јадом буде то једиво, Что срдце слушало, как сладкого куплета; Моја бы вєра в себе не была одјета, Не захватило бы мене теченје криво! Старанне рукы, срдце, свезано обєтом В приданје, које не има милионарка, Ја бых добыл с извољеным дєвчетом; Моја тогда спокојно плавала бы барка, Од огнја — дом, од града — жито лєтом Хранила бы сусєдска тєњ светого Марка. 2026 | O, Vrbo! O, Vrbo! Jesi selo rodinno i ščestlivo, Kde dom otca stoji, kak arka iz zavěta; Ah, jestli by ohota do nauky světa Ne prizvala moj um, kak gadina falšivo! Ne znal byh ja, že jadom bude to jedivo, Čto srdce slušalo, kak sladkogo kupleta; Moja by věra v sebe ne byla odjeta, Ne zahvatilo by mene tečenje krivo! Staranne ruky, srdce, svezano obětom V pridanje, koje ne ima milionarka, Ja byh dobyl s izvoljenym děvčetom; Moja togda spokojno plavala by barka, Od ognja — dom, od grada — žito lětom Hranila by susědska těnj svetogo Marka. 2026 |
| Ivan Rob (v slovenščini) | Ivan Rob (na slovenečskom) | Кирилична версија | Kirilična versija | Латинична версија | Latinična versija |
| Le še eno pomlad Le še eno pomlad bi rad s pesmijo. Potem zaprem oči. Naj ne vidim več gajev zelenih, ne zarje moje zadnje zlate luči. Ah, še eno pomlad, čisto in sveto, in pesem neizpeto, trepetajočo za zadnjo radost… Potem zaprem oči. Še eno pomlad hrepenenja, v kapljici strnjeno mladosti sladkost, še en utrip srca za vse mlade dni… Potem zaprem oči. Le še eno pomlad bi rad z ljubeznijo, v tiho sanjavih očeh, z vriskajočo dušo v mehkih nočeh… Potem pa rad zaprem oči. napisano pred 1943 — prvič objavljeno v 1952 | Само јешче једну весну Само јешче једну весну стрєтл бых с пєсњеју. Потом ја очи затворим. Ја гајев зеленых нехај не увидим, и злате лучи мојеј зорје послєдњеј. Ах, јешче бы једну весну, чисту и свету, и пєснју неспєвану, трепетајучу за послєднју радост… Потом ја очи затворим. Јешче бы једну весну тугы, в капјици стискнуту младости сладкост, и срдца удар за все младе дни… Потом ја очи затворим. Само јешче једну весну стрєтл бых с љубовју, в тихо снечих ја очах, се радујучеј душеју в меккых ночах… Потом легко ја очи затворим. 2026 | Samo ješče jednu vesnu Samo ješče jednu vesnu strětl byh s pěsnjeju. Potom ja oči zatvorim. Ja gajev zelenyh nehaj ne uvidim, i zlate luči mojej zorje poslědnjej. Ah, ješče by jednu vesnu, čistu i svetu, i pěsnju nespěvanu, trepetajuču za poslědnju radost… Potem ja oči zatvorim. Ješče by jednu vesnu tugy, v kapjici stisknutu mladosti sladkost, i srdca udar za vse mlade dni… Potem ja oči zatvorim. Samo ješče jednu vesnu strětl byh s ljubovju, v tiho snečih ja očah, se radujučej dušeju v mekkyh nočah… Potom legko ja oči zatvorim. 2026 |
| Ivan Rob (v slovenščini) | Ivan Rob (na slovenečskom) | Кирилична версија | Kirilična versija | Латинична версија | Latinična versija |
Stari Pegaz Hi — oho, stari Pegaz, hi — oho! Res, od petja živeti ni lahko: brce le dobivaš v dar, to je pevcu honorar. Hi — oho, stari Pegaz, hi — oho! Hi — oho, stari Pegaz, hi — oho! Skoz življenje se rineva težko: če resnico govoriš, brž po gobcu jo dobiš. Hi — oho, stari Pegaz, hi — oho! Kadar vidiš bedarijo, glavo mi okreni stran, kaj bi drezal svinjarijo, dobro veva, da je vse zaman. Hi — oho, stari Pegaz, hi — oho! Veš, po smrti pa vse drugače bo: takrat vsemu bo zapik, saj dobiva spomenik. Hi — oho, stari Pegaz, hi — oho! 1937 | Стары Пегас Хеј-охо, стары Пегасе, хеј-охо! Исто, од пєванја жити нелегко: Једино удары добудеш ты в дар, За труды правдиве то јест хонорар. Хеј-охо, стары Пегасе, хеј-охо! Хеј-охо, стары Пегасе, хеј-охо! Наше скромно житје цєлком јест тежко: Ако ли ты правду људам говориш, Бијут тебе в рыло — и уже молчиш. Хеј-охо, стары Пегасе, хеј-охо! Когда видиш глупост, чи нєчто дурно, Лєпје моју главу в страну обрати: Непотрєбно, брате, в мрзкост тыкати, Обадва мы знамо: все је напраздно. Хеј-охо, стары Пегасе, хеј-охо! Знајеш, послє смрти стане все друго: Моментално буде ујдти все за крај — Добудемо помник в добры обычај. Хеј-охо, стары Пегасе, хеј-охо! 2026 | Stary Pegas Hej-oho, stary Pegase, hej-oho! Isto, od pěvanja žiti nelegko: Jedino udary dobudeš ty v dar, Za trudy pravdive to jest honorar. Hej-oho, stary Pegase, hej-oho! Hej-oho, stary Pegase, hej-oho! Naše skromno žitje cělkom jest težko: Ako li ty pravdu ljudam govoriš, Bijut tebe v rylo — i uže molčiš. Hej-oho, stary Pegase, hej-oho! Kogda vidiš glupost, či něčto durno, Lěpje moju glavu v stranu obrati: Nepotrěbno, brate, v mrzkost tykati, Obadva my znamo: vse je naprazdno. Hej-oho, stary Pegase, hej-oho! Znaješ, poslě smrti stane vse drugo: Momentalno bude ujdti vse za kraj — Dobudemo pomnik v dobry obyčaj. Hej-oho, stary Pegase, hej-oho! 2026 |
| Караџић В.С. (на српском) | Karadžič V.S. (na srbskom) | Кирилична версија | Kirilična versija | Латинична версија | Latinična versija |
| Риба и дјевојка Дјевојка сједи крај мора, Пак сама себи говори: „Ах мили Боже и драги! Има л` што шире од мора? Има л` што дуже од поља? Има л` што брже од коња? Има л` што слађе од меда? Има л` што драже од брата?“ Говори риба из воде: „Дјевојко, луда будало! Шире је небо од мора, Дуже је море од поља, Брже су очи од коња, Слађи је шећер од меда, Дражи је драги од брата.“ 1824 | Рыба и дєвчина Сєди дєвче близко морја, И само собє говори: «Ах, милы Боже и драгы! Јест ли нєчто ширше морја? Јест ли что должеје поља? Јест ли что скорєје конја? Јест ли нєчто сладже меда? Јест ли кто дражеје брата?» Из воды рыба говори: «Јеси глупа ты, дєвчино! Ширје јест небо од морја, Морје должеје од поља, Очи сут скорєје конја, Сладже цукр јест од меда, Лјубы јест дражеје брата». 2026 | Ryba i děvčina Sědi děvče blizko morja, I samo sobě govori: «Ah, mily Bože i dragy! Jest li něčto širše morja? Jest li čto dolžeje polja? Jest li čto skorěje konja? Jest li něčto sladže meda? Jest li kto dražeje brata?» Iz vody ryba govori: «Jesi glupa ty, děvčino! Širje jest nebo od morja, Morje dolžeje od polja, Oči sut skorěje konja, Sladže cukr jest od meda, Ljuby jest dražeje brata». 2026 |
| Бранко Радичевић (на српском) | Branko Radičevič (na srbskom) | Кирилична версија | Kirilična versija | Латинична версија | Latinična versija |
| Девојка на студенцу Kад сам синоћ овде била И водице заитила, Дође момче црна ока На коњицу лака скока, Поздрави ме, зборит’ оде: „Дајде, селе, мало воде!“ Ове речи — слатке стреле — Минуше ми груди беле, Скочи млада, њему стиго, Диго крчаг, руку диго, Рука дркта — крчаг доле — Оде на две на три поле. Још од њега леже црепи, Али де је онај лепи? Кад би сада опет дош’о, Ма и овај други прош’о! 1843 | Дєвчина при студњи Когда ја вчера ту была И водичкы ја сдобыла, Подшел хлапец чрноокы На конју легкого скока, Попросил как у сестричкы: «Дај ми, дєвче, ты водичкы!» Туте рєчи — сладке стрєлы — Ранили ми груди бєле. Млада вскочи, к њему спєши, Му вручити джбанок рєши, Рука дргне — джбанок вдол — Не једин тутчас, а пол. До тутдењ лежет го чрєпы, Але кде јест младец лєпы? Јестли бы пришел изнова, Бых разбила в миг ја новы! 2026 | Děvčina pri studnji Kogda ja včera tu byla I vodičky ja sdobyla, Podšel hlapec črnooky Na konju legkogo skoka, Poprosil kak u sestričky: «Daj mi, děvče, ty vodičky!» Tute rěči — sladke strěly — Ranili mi grudi běle. Mlada vskoči, k njemu spěši, Mu vručiti džbanok rěši, Ruka drgne — džbanok vdol — Ne jedin tutčas, a pol. Do tutdenj ležet go črěpy, Ale kde jest mladec lěpy? Jestli by prišel iznova, Byh razbila v mig ja novy! 2026 |
| August Šenoa (na hrvatskom) | August Šenoa (na hrvatskom) | Кирилична версија | Kirilična versija | Латинична версија | Latinična versija |
| Zimzelen (3. pjesma iz ciklusa) Gradio sam čudan grad Oblaku na grani, Bijah lud i bijah mlad, Sveg me srce zani. Sjao mi se čudni grad: Biser, alem, zlato; Bijah lud i bijah mlad, Klikovô sam zato. Kratka radost, dugi jad, Moji sanci pusti! Rasplinu se divni grad, Kao dažd se spusti. I s nebesa suze tad, Drobne kaplje pale; Te su kaplje, ljudi, sad Moje pjesme male. 1873 | Вєчнозелены (3. поема из цикла) Будовал ја чудны град На крају облака, Был ја глуп и был ја млад, Ме зајмало всако. Блєстєл ми тој чудны град: Перла, рубин, злато; Был ја глуп и был ја млад, Изкрикал ја зато. Кратка радост, долгы жаљ, Моје сны сут пусте! Град изникнул в темны даљ, Како дожд се спустил. С неба спадли солзы сут, Како капје мале; И те капје нынє тут Моје пєснје стали. 2026 | Věčnozeleny (3. poema iz cikla) Budoval ja čudny grad Na kraju oblaka, Byl ja glup i byl ja mlad, Me zajmalo vsako. Blěstěl mi toj čudny grad: Perla, rubin, zlato; Byl ja glup i byl ja mlad, Izkrikal ja zato. Kratka radost, dolgy žalj, Moje sny sut puste! Grad izniknul v temny dalj, Kako dožd se spustil. S neba spadli solzy sut, Kako kapje male; I te kapje nyně tut Moje pěsnje stali. 2026 |
| Josef Václav Frič (v češtině) | Josef Vaclav Frič (na češskom) | Кирилична версија | Kirilična versija | Латинична версија | Latinična versija |
| Dudák Starý dudák, bílá vrána, zabloudil až k Praze, když tu spustil kozla svého nebylo mu blaze. Kluci jako sršně za ním píšťalce se smáli, a zkušení muzikanti na tu hudbu láli. Dopálil se starý dudák zavřeštěl dudami, přestal pískat — dupnul nohou zaskřípal zubami. Hej, vy páni, víte kdyby dudáka nebylo, jestliby to hejno písní mezi vámi žilo? Hej, ty písně, zdaž pak nejsou setbou české země, zdaž-li pak z nich nevyrostlo muzikantů plémě? Slavíte-li půlstaleté hudby z mrtvých vstání, zpomeňte i na staršího dudáka, vy páni. Ano hoši, nechte všeho posměchu a hněvu; bez dudáka nebyloby dávno v Čechách zpěvu! 1861 | Дудар Стары дудар, бєла врана, Заблудил до Прагы, Заигравши там на дудах Не сдобыл повагы. За дударем как сршенје Хлапчики се гнали, А изкусни музиканти Разом се смєјали. Дудар стары се озлобил, Заврєшчал дудами И на тых немудрых људиј Заскрипєл зубами. Хеј, вы, пани, ако ли бы Дудара не было, Бы сузвєздје ваших пєснеј Такоже не жило. Хеј, не сут ли туте пєснје Чешској земје сєме, Не из њих ли израстало Музикантов племе? Јестли славите тутчас Пєснеј возродженје, Возпомните и дудара Вы принајменје. Лєпје, младци, не имати Смєшек или гнєва: Без дудара не было бы В Чехији напєва! 2026 | Dudar Stary dudar, běla vrana, Zabludil do Pragy, Zaigravši tam na dudah Ne sdobyl povagy. Za dudarem kak sršenje Hlapčiki se gnali, A izkusni muzikanti Razom se smějali. Dudar stary se ozlobil, Zavrěščal dudami I na tyh nemudryh ljudij Zaskripěl zubami. Hej, vy, pani, ako li by Dudara ne bylo, By suzvězdje vaših pěsnej Takože ne žilo. Hej, ne sut li tute pěsnje Češskoj zemje sěme, Ne iz njih li izrastalo Muzikantov pleme? Jestli slavite tutčas Pěsnej vozrodženje, Vozpomnite i dudara Vy prinajmenje. Lěpje, mladci, ne imati Směšek ili gněva: Bez dudara ne bylo by V Čehiji napěva! 2026 |
